Roditeljski sastanak

Pišem ti pismo
2010/10/22,12:54

U eri elektronskog prenosa podataka sve je lepše, brže, vidljivije?! Trebalo bi da je tako. Ali nije baš uvek.

Koliko puta vam se desilo da pošaljete e-mail misleći da ćete odgovor na postavljeno pitanje, žalbu, molbu, zahtev...dobiti u željenom roku - možda čak i danas?

Prolaze sati, dani, meseci - odgovora nema.  Pomislite - zaista neozbiljno, i nastavite život dalje.

Onda shvatite kako se ovakve stvari dešavaju veoma često. Ponovo počenete da razmišljate. Ovoga puta o sebi. Možda sam navalentan, možda nisam definisao problem kako treba, možda ...

A da li je moguće da nikada niko nije pročitao pismo koje sam poslao? Kako to da utvrdim?

Prethodna rečenica me je podsetila na slanje pisama omiljenom pevaču, koji zbog prevelikog broja obožavateljki, na kraju ne odgovori ni jednoj.

Ponovo ću problem ilustrovati sopstvenim iskustvom, ali naravno, ne bih volela da zvuči kao govor mržnje. Jednostavno, mislim da je iznošenje ličnog iskustva najefiksniji način ukazivanja na problem tj. tako ga je najlakše prezentovati.

Od 82 poslata mail-a (molbe za posao)  od januara 2010, odgovor sam dobila samo na jedan. Doduše, odgovor je stigao redovnom poštom, preporučeno, ali je za svaku pohvalu.

U ostalim slučajevima, zbog toga što nisam imala povratnu informaciju, morala sam da pretpostavljam reakcije druge strane.

U svim situacijama postavljala sam sebe kao centar problema, što, uostalom, čini većina nezaposlenih koja ostane bez povratne informacije. Zbog nedobijenog odgovora, postajete nesigurniji, sumnjičavi, dezorjentisani, ne znate šta dalje da činite kako bi se (egzistencijalni) problem rešio - da li da se dokvalifikujem, prekvalifikujem, pristanem na nižu poziciju...

Tema ovog posta je, međutim, uprkos mogućnostima novih tehnologija, nedostatak kvalitetne dvosmerne komunikacije putem e-mail kanala, tj. one komunikacije u kojoj obe strane (za prenos informacije su potrebne dve strane) dobijaju potreban skup podataka na osnovu kog mogu dalje da delaju.

Šta može da se desi kada oni izostanu?

Analizirajući dalje ove situacije jednosmerne komunikacije, došla sam do vrlo zanimljivih zaključaka.
Npr. na sajtovima koji se bave oglašavanjem slobodnih radnih mesta, često se mogu videti podaci o broju poseta nekog konkursa. U poslednje vreme za sekretarske poslove u većim gradovima se interesuje i nekoliko hiljada kandidata.

Čisto sumnjam da su oni koji su se odlučili da konkurišu a nisu primljeni, dobili  obaveštenje o tome.

U podnožju konkursa uglavnom stoji fraza:Biće kontaktirani samo kandidati koji uđu u uži izbor.

Usta začepljena, posao završen. A ja još uvek ne znam da li je neko uopšte pogledao moju molbu.

Verujem da je nemoguće pojedinačno odgovoriti svakom kandidatu, ali slanje cirkularnog pisma, ostavlja mnogo bolji utisak o poslodavcu. Ovakvu mogućnost pružaju  programi za prijem i slanje elektronske pošte i ne oduzima mongo vremena. Potrebno je samo biti dobro organizovan.

Ako to i dalje predstavlja problem, što onda uopšte raspisivati konkurs. Uvek u našoj okolini postoji bar nekoliko ljudi koji bi dobro obavljali poverene radne  zadatka. ako ne znamo zanjih, postoji neko ko zna.

Konkurs pro forme - po meni, bolje da ne postoji. Formalnost ove vrste povlači za sobom, dalje, pitanja o potrebi postojanja oglašivačkih prostora za zapošljavanje. 

Ako poslodavac traži, a potencijalni radnik nema kvalitetnu povratnu informaciju šta je i da li je dobro ponudio, onda je posao jalov.

Često u poslednje vreme, od nezaposlenih prijatelja i poznanika (a verujem da je ovakvo mišljenje mnogo rasprostranjenije), čujem komentare kako se bez dobre "veze" nemoguće zaposliti, kako oglasi za posao na raznim sajtovima  ničemu ne služe, uzaludno je slati molbe i slično. Čemu onda postoje?

Pretpostavila sam i da dobar deo kandidata koristi usluge ili proizvode preduzeća u kom bi želelo da radi. Neozbiljno i nesavesno ponašanje dovode do gubitka klijenata, a u današnjim uslovima ostati bez nekoliko stotina, a kamoli hiljada potrošača, nije mala stvar.

I sama sam bila svedok neposlovne politike preduzeća u kojima se  zadaci selekcije kandidata poveravaju sekretaricama, koje naravno, zbog drugih obaveza, često nisu u stanju da pregledaju pristiglu poštu, pa, samim tim, ne mogu da naprave kvalitetan izbor (za šta uglavnom i nisu stručne). Ako je situacije u velikim preduzećim drugačija i organizovanija, zašto onda zaposleni u ljudskim resursima, čiji je posao da brinu o  kadru (potencijalnom i postojećem), čine istu grešku kao i sekretarice u malim? Naravno, čast izuzecima. Postoje i unašem društvu.

Kako dobiti odgovore na pitanja:

Ako nisam kvalitetan, zbog čega nisam?

Ko je bolji od mene i zbog čega?

Da li me uopšte vidite (čujete)?

Želim ovo da znam jer želim da budem bolji, konkurentniji - tako će biti bolje svima. Moći ćemo da napredujemo.

E-mail sam namerno navela kao kanal komunikacije koji bi trebao, a ne funkcioniše. On je dovoljno dugo prisutan i na našim prostorima. Valjda smo se navikli.

P.S. Zanimljivo je da, kada  pošaljem preporučeno pismo redovnom poštom, uglavnom dobijem odgovor. Izgleda da se to čita!

Eto, načeh više pitanja.

problem dvosmerne komunikacie, nezaposlenost, poslovnost, ljudski resursi

Svašta nešto i ništa. Ali, tako mi došlo danas.

Napisah i dramu.

..................................................................................................

MONOLOG JEDNOG PROSEČNOG KORISNIKA EMAIL-a U SRBIJI (drama jednočinka u formi monologa,nastala na osnovu pretpostavki koje bi se dobrom anketom, verovatno, utvrdile kao istina)

Poslao sam elektronsko pismo. Brzo je otišlo. Sigurno je brzo i stiglo.

Nema odgovora.

Ni brzog, ni sporog.

Čemu služi ovaj program?

Ma, kad mail ne funkcioniše, kako je onda sa ostalim kanalima komunikacije? Koja im je svrha ako se ne koriste?

Ajmo, golube... Ti si mi jedina uzdanica. Ako sad ne pronađem posao, nikada neću!

...................................................................................................................

Scenario i režija: DoradoraWink

 

 

 

 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu