Roditeljski sastanak

Fabrika ljudi
2011/03/01,09:09

Koliko je proizvesti čoveka odgovoran, stresan i složen posao, najbolje znaju oni koji se time bave - roditelji, vaspitači i nastavnici. Međutim, ukoliko su rezultati vašeg napornog rada dobri i vidljivi, sreća je neizmerna.

Kao detetu   ideali su mi bili strastveni čitaoci, poliglote, tajni agenti, "ludi" naučnici, lekari koji spasavaju "otpisane" ljude. Želela sam da budem neko ko svojom posvećenošću poslu može da promeni svet. Za ovakvo poimanje života zaslužni su odrasli sa kojima sam rasla, a njih je bilo dosta.

U velikoj zajednici dete može da razvije veliki broj interesovanja jer svaki uticaj odraslog ostavlja trag. Naravno da takvo okruženje ima i mane. Roditeljski autoritet slabi a ponekad i nestaje kada deca mogu da biraju koga će da oponašaju.

U mom slučaju, rezultat pomenutog vaspitanja je bila opsednutost poslom jer sam celog života učena da budem vredna i odgovorna. Uspeh će doći sam po sebi.

Kada sam osnovala porodicu, shodno naučenom, mislila sam da je dovoljno da budem vredna i radna i da zarađujem novac, pa sam poslu posvećivala 12-15 sati dnevno, a kada bih došla kući trudila sam se da ispunim sve obaveze - skuvam, počistim, opeglam. Legala sam kasno i ustajala rano. Divila sam se sebi što uspevam ono što većina mojih prijateljica ne može - da budem hobotnica. Dečica su za to vreme rasla. Ćerka je često uz mene uzimala krpu u ruke i brisala prašinu. Dok je "spremala" sa mnom, pričala bi kako je provela dan. Ponekad sam je čula, ponekad ne. To je trajalo nekoliko godina.

Onda se jednoga dana, neočekivano, desio preokret koji će mi u potpunosti promeniti život. Bez ikakvog objašnjivog razloga, ustala sam umorna. Nisam više mogla ništa da radim. Osećaj se ponovio i narednih nekoliko dana. Zatim sam dala otkaz. Počela sam intenzivno da razmišljam kako je do toga došlo i gde sam napravila grešku. Najzad sam shvatila. Nijedan čovek nije Bog. Najvažnije je odrediti prioritete.

Jedan moj profesor je govorio da je najvažnija uloga žene stvaranje novog mikrokosmosa u sebi. Verujem da je svaka žena na planeti toga svesna. Dakle, moj  najvažniji posao je posao majke. Svi ostali su samo u službi prvog. Ako mogu da se uklope i zauzmu neko naredno mesto, dobro je. Ako ne, više mesta će ostati za prvi.

Centar moga sveta su moja deca. Godinama ih svakodnevno pažljivo oblikujem i već na njima uočavam konture osoba kakve sam želela da postanu. Posebnu pažnju privlače mi njihove oči. Kada te male zbunjene oči počnu da se šire u beskraj dajući vam do znanja da shvataju vaše životne poruke i da saznaju, život nema cenu. Postajete sveni da stvarate ono što je jednom čoveku najvažnije - drugog čoveka.

Tako i dalje negujem naviku iz detinjstva - posvećenost. Ovoga puta onu pravu.

Deca se rađaju bez iskustva i znanja. Kakvi će ljudi postati zavisi od okruženja - malih i velikih radnika koji ih proizvode u "Fabrici ljudi". Kao i u svakom poslu, rezultati zavise od angažovanosti i posvećenosti radu. Nevolja je što su ishodi nisu odmah vidljivi, pa ako pažljivo ne analizirate svaki svoj postupak tokom ovog dugotrajnog procesa, može da se desi da dobijete rezultat suprotan očekivanom.

Naravoučenije: Koliko god jurili za novcem, slavom, dobrom karijerom i pokušali da uhvatimo zrno moći, ništa od navedenog ne daje smisao životu koliko uspešno stvaranje empatičnog, snalažljivog, društvenog, svestranog čoveka. Uspeh deteta kom se posvetimo je mnogo veći od ličnog, jer godine iskustva koje smo sticali spotičući se, ugrađene su kao gotov proizvod u drugo biće. Tako mu, pružajući zdrave temelje,  pomažemo da nastavi da se upotpunjuje.

Za kraj jedna dirljiva pesmica koja se vrtela i ovih meseci na Youtube i facebook-u:

 

 WinkDoradora

Porodica je kriva za sve
2010/11/04,08:02

Ne znam da li sticajem okolnosti ili "uticajem više sile", ali poslednjih dana često slušam priče o zabrinjavajućem ponašanju dece (obično je neka pojava posebno zanimljiva u vreme kada se obeležava "Dan zaštite ... prava", ali nisam uspela da "provalim" zakonitost zbog koje je  ova tema baš sada aktuelna).

Kakogod, i u medijima i mom neposrednom društvenom okruženju, mnogo se u poslednje vreme priča o anomalijama u ponašanju mladih, posebno  starijih osnovaca i mlađih srednjoškolaca.

Pričalo se o upotrebi psihoaktivnih supstanci, o štetnosti facebook-a i zloupotrebi dece na toj društvenoj mreži (predavanja u školama na tu temu su u toku), o tome kako deca malo ili upošte ne čitaju, o problemima u savremenoj porodici i pogrešnom vaspitavanju dece.

Zbog poražavajućih rezultata svih istraživanja vezanih za mlade koja ukazuju na  sigurno uništavanje i krajnje neizvesnu budućnost ove populacije, pomenute teme i jesu goruće i smatram da bi im trebalo posvetiti i mnogo više pažnje i vremena.

Međutim, ono što je meni posebno privuklo pažnju je, da se u svim razgovorima vezanim za  ponašanje i vaspitavanje mladih konstatuje da je porodica glavni (a u podtekstu se aludira na jedini) uzrok nastalih problema.

Roditelj treba, mora, dužan je da... Mnogo, mnogo saveta i preporuka roditeljima šta da čine, kako da se ponašaju, prevaspitaju sami sebe, utiču na svoju decu. A, da li su roditelji sposobni da prihvate sve što im se kaže (naredi)?

Obaveštenja, saveti, preporuke, obaveštenja...

Na osnovu pomenutog, stekla sam utisak da  porodica u Srbiji obitava kao neki poseban organ ili maligna izraslina koja nema nikakve veze sa društvom u kom je. Za svaki problem kao posledicu - uzrok je porodica.

Jesmo mi roditelji glavni krivci za mnoga "zlodela" naših potomaka što zbog gena koje smo im dali, što zbog neobaveštenosti, preterane okupiranosti poslom i svakodnevnih nerešivih problema. Ali, zbog čega smo takvi a ne bolji?

Popraviti grešku možeš jedino kada shvatiš gde grešiš, pod uslovom da postoje realne okolnosti i mogućnosti da se greška ispravi.

Na roditeljskom sastanku o Elektronskoj zavisnosti posmatrala sam gomilu zgrčenih lica koja su svim snagama pokušavala da shvate o čemu se govori. I shvatih. Kako roditelj koji ne zna da uključi računar može da pomogne svom detetu na facebook-u? Da li je na samo na osnovu nečije priče u stanju da razume kako to "čudo" radi?

"Govorim mu ja da ne radi to i to, ali ne znam kako da  proverim da li se zaista drži dogovora."

"Radim 10-12 sati dnevno. Kada dođem kući umorna sam, ali moram da kuvam, perem, čistim. Dete mi nešto kuka i slabo ga čujem. Trudim se, ali stvarno ne mogu sve odjednom, a dan je kratak."

Deca k´o deca, obilato koriste nemoć roditelja.

Uočih da ovih dana niko nije pričao o tome zbog čega je srpska porodica baš takva, zašto se roditelji ponašaju kako se ponašaju pa su im deca takva kakva su (i ko je za to kriv).

Nisu ovo dva problema, jedan je. Kako valjano da ga rešimo? 

 I ponovo shvatih. U svim mukama zaboravismo glavno - pa ljudi smo. Pričajmo i pomozimo jedni drugima. Krenimo iz početka.

Iz duše jedne majke i domaćice,

Doradora

 

 

Imenomanija
2010/09/04,11:52

Mama, zašto se ja tako zovem? Da li moje ime nešto znači?

Rođenje deteta je nesumnjivo najznačajniji momenat u našim životima. Ponosni smo što smo uspeli da umnožimo svoje gene i  stvorimo novi život. Zato ga od trenutka kad se beba začne sa nestrpljenjem iščekujemo. Naravno, najbitnije je da se beba rodi zdrava. Nekima je stalo da bude određenog pola. Međutim, ono o čemu najviše ljudi (žena) u našoj okolini vodi računa je - ime. Tetke, strine, sestre, babe, komšinice, uopšte nisu opterećene našim problemima. One često imaju običaj da kažu: "Naravno da će se dete roditi zdravo i da će prvo ("ako budete imali sreće") biti muško (o duboko ukorenjenoj narodnoj potrebi da se rodi muško dete, nekom drugom prilikom)."

 

 

Ali ime! E, ono je veoma bitno.

Slede saveti:

Prva komšinica: "Nemojte ni slučajno davati detetu ime Ružica. Zašto? Pa, ružno je. Znaš onu našu komšinicu što se odselila pre četiri godine, što nije ni sa kim pričala? Ona je bila čudna. Nemoj da dete "povuče" na nju."

Sestra: "Tetkino zlato. Zvaće se Leonardo. To je tako neobično ime. Svi će ga pamtiti. Biće zapažen u školi i društvu zato što ima retko ime."

Baba: "Đurađ je  baš lepo ime. Jako, kao njegov deda što je. Zato mu se deda tako i zove. Šta ima loše u tome da se zove po dedi?"

Najbolja drugarica: "Biljana je tako lepo ime. Označava osobu koja je nežna kao biljka. Šta misliš o mom predlogu?"

 

Predlog autora ovog teksta:Ime, kao ni odelo, ni jednog čoveka nije ni ukrasilo ni naružilo.  Dela ostavljaju vidljiviji pečat, o čemu ćete morati mnogo duže i ozbiljnije da brinete. Ako ste i dalje u nedoumici koje ime detetu da date i ne želite da se zamerate nikome u familiji i nemate baš mnogo novca da trošite na skupe knjige koje će vam rešiti problem, predlažem nekoliko stanica na kojima su objašnjena značenja mnogih zanimljivih imena:

http://sr.wikipedia.org/

http://www.ringeraja.hr/imena.html

http://srpskaimena.blogspot.com/2010/06/znacenje-imena.html

Lep provod, Doradora

Deca blogeri
2010/08/26,21:15

Kada mi je danas moj desetogodišnji sin rekao da želi da ima svoj blog na kom bi pisao kako deca doživljavaju roditelje, prvo sam se oduševila. Ovakvi zapisi su zaista dragoceni. Međutim,15 sekundi kasnije, na Google-u sam ukucala reči "deca blogeri". Tek na trećoj strani pojavio se tekst u kom se pominju deca blogeri.

Obavezno pročitajte:

Razmere pedofilske ofanzive na internetu

Nije mi bilo dobro nakon čitanja, pa nisam ni pokušala da pronađem podatke o bezbednom blogovanju dece. Obećavam da ću se potruditi.

Frown Doradora

LEVORUKI
2010/08/22,12:10
    Pre neki mesec došla kod nas komšinica da poslom traži moga muža (starija je, nije ono što ste mislili). Pošto muž nije bio kod kuće, a trebalo je svakog časa da stigne, odluči žena da ga sačeka. Ponudih je kafom i počesmo da divanimo.

Moj radoznali sin, kom nikada nije dosta slušanja ženskih razgovora (pogotovo kada su neke  «zabranjene» teme na meniju), očas se stvori za našim stolom sa sve sveskom u rukama. Sede dete i poče da piše domaći zadatak. Komšinica pogleda u njega i razrogači oči. « Komšinice, je l' ovaj tvoj mali levak»,  ciknu u čudu. «Nije on levak, on je levoruk», odvratih iznervirano. A ona će opet:» Levoruki, što ne prebaciš taj plajvaz u desnu?» A ja je gledam i mislim se...da nisi luda ko što jesi, sad bi ja tebi prebacila iz desne u levu. Šta fali levorukim?

Kad je otišla, sve mi je bubnjalo u glavi od besa. Nije ona prva koja je iznosila tako glupe komentare. Pre neki dana mi se desio sličan slučaj. Zato sam i rešila da napišem ovaj članak. Pošto sam  u računaru imala sačuvanu jednu studiju o levorukosti, odlučih da prezentujem činjenice. (Dalje)
Zašto je važno čitati?!
2010/08/21,13:03

Dragi roditelji osnovaca,

kako je sezona godišnjih odmora na izmaku, verovatno mnogi od vas čija su deca školarci, već uveliko prave pripreme za početak nove školske godine. Pretpostavljam da su roditelji novopečenih prvaka i petaka posebno ponosni na stasalost svojih potomaka. Međutim, jedna za život izuzetno bitna tema, o kojoj mnogi ili retko ili uopšte ne razmišljaju je značaj pravilne upotrebe jezika u procesu komunikacije (tzv.verbalna komunikacija).

Hm?! Sigurno se sada pitate kakve veze imaju godišnji odmori, priprema za školu i jezička komunikacija. A prvaci i petaci? Iako vam je već verovatno palo na pamet da autorka teksta nema blage veze o čemu piše, ovi pojmovi su itekako povezani.

 (Dalje)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu