Da je život cveće i proleće, ne bi nam kraja bilo.
Pretoplo novembarsko jutro zaludelo i mene, pa na trenutak pomislih da život može, samo kad hoće, da bude cveće i proleće. A onda uđoh u poštu...
Tamo saznadoh mnogo o prodaji NIS-ovih akcija i još štošta, a da nikog ništa ne pitah.
Čula sam sledeće:
- Zahtev za prodaju pomenutih akcija možete podneti u bilo kojoj pošti
- Pošta će umesto Vas na Berzi prodavati vaše akcije - besplatno
- Potrebno je samo da dostavite ličnu kartu, kažete koliko će te akcija prodavati i po kojoj ceni (može biti i viša i niža od aktuekne cene na Berzi)
-Sklapate Ugovor sa Poštom (verovatno o zastupanju u prodaji), akcije idu na berzu i kada budu prodate (možda kroz nekoliko dana), bićete obavešteni i moći ćete (negde) da preuzmete svoj novac koji će leći na tekući račun (koji ste verovatno otvorili za tu namenu)
Uostalom, i novine su pisale o tome KAKO PRODATI AKCIJE NIS.
Akcije k`o akcije, prodaće se sa nama ili bez nas. Ali slušati glagoljanje šalterske službenice (S) - e, to je neponovljiv doživljaj.
Pokušaću zato, što verodostojnije da prenesem delove jednog veoma zanimljivog razgovora (bar one delove koje sam zapamtila, a čula sam dobro sve).
Dakle, stojim u redu i čekam da se oslobodi neki od tri šaltera na kojima se vrši plaćanje i prinudno postajem svedok rasprave između šalterske radnice i žene koja želi da proda svoje akcije.
Klijentkinja (K) je zbunjena, vidno psihički neuravnotežena, ali ne i agresivna. Vadi neke papire iz kese i pokušava da objasni šta želi. Kad, sa one strane šaltera, krik:
S:"Daj ličnu kartu!"
Zatim, pauza.
Ponovo kričanje. S:" Koliko ćeš akcija da prodaš?".
K:"Sve."
"Možeš da ih prodaš po kojoj želiš ceni. Po kojoj ćeš?"
"Po bilo kojoj, šta ja znam."
"Pitala sam, po kojoj ceni. Piše ti na papiru (koji je zalepljen na staklu šaltera, prim. autora)!"
K:"Dobro, po toj ceni."
Zatim službenica ćuti i kuca. Daje nesrećnoj ženi nešto da potpiše i vraća joj ličnu kartu.
K: "A moje pare?"
S:" Dobićeš kada ti prodaju akcije. Sledeći!"
Prilazim šalteru, dajem račune a ona (službenica) nastavlja da mumla:
" Bitno da je ona izvadila svoje papire. Ništa drugo i ne radi nego sedi kod kuće iskuplja papire ..." Onda se okreće koleginici i kao iz topa: "Sledeći pacijent ide kod tebe, ti znaš sa njima" i ne uzima račune koje sam dala na plaćanje. Zbunjeno je gledam i dođe mi da pitam da li sam i ja pacijent.
A onda pomislih: "Moraš živote da ostaneš cveće i proleće. Neću da mi ovde bude kraj."
Ona je nastavila nešto da drobi, ne znam šta, dok je kucala moje račune. Izvukoh se iz kandži službenice-psihoanalitičarke. A vi, "pacijenti", spremite se kada budete prodavali akcije.
Doradora
Ne znam da li sticajem okolnosti ili "uticajem više sile", ali poslednjih dana često slušam priče o zabrinjavajućem ponašanju dece (obično je neka pojava posebno zanimljiva u vreme kada se obeležava "Dan zaštite ... prava", ali nisam uspela da "provalim" zakonitost zbog koje je ova tema baš sada aktuelna).
Kakogod, i u medijima i mom neposrednom društvenom okruženju, mnogo se u poslednje vreme priča o anomalijama u ponašanju mladih, posebno starijih osnovaca i mlađih srednjoškolaca.
Pričalo se o upotrebi psihoaktivnih supstanci, o štetnosti facebook-a i zloupotrebi dece na toj društvenoj mreži (predavanja u školama na tu temu su u toku), o tome kako deca malo ili upošte ne čitaju, o problemima u savremenoj porodici i pogrešnom vaspitavanju dece.
Zbog poražavajućih rezultata svih istraživanja vezanih za mlade koja ukazuju na sigurno uništavanje i krajnje neizvesnu budućnost ove populacije, pomenute teme i jesu goruće i smatram da bi im trebalo posvetiti i mnogo više pažnje i vremena.
Međutim, ono što je meni posebno privuklo pažnju je, da se u svim razgovorima vezanim za ponašanje i vaspitavanje mladih konstatuje da je porodica glavni (a u podtekstu se aludira na jedini) uzrok nastalih problema.
Roditelj treba, mora, dužan je da... Mnogo, mnogo saveta i preporuka roditeljima šta da čine, kako da se ponašaju, prevaspitaju sami sebe, utiču na svoju decu. A, da li su roditelji sposobni da prihvate sve što im se kaže (naredi)?
Obaveštenja, saveti, preporuke, obaveštenja...
Na osnovu pomenutog, stekla sam utisak da porodica u Srbiji obitava kao neki poseban organ ili maligna izraslina koja nema nikakve veze sa društvom u kom je. Za svaki problem kao posledicu - uzrok je porodica.
Jesmo mi roditelji glavni krivci za mnoga "zlodela" naših potomaka što zbog gena koje smo im dali, što zbog neobaveštenosti, preterane okupiranosti poslom i svakodnevnih nerešivih problema. Ali, zbog čega smo takvi a ne bolji?
Popraviti grešku možeš jedino kada shvatiš gde grešiš, pod uslovom da postoje realne okolnosti i mogućnosti da se greška ispravi.
Na roditeljskom sastanku o Elektronskoj zavisnosti posmatrala sam gomilu zgrčenih lica koja su svim snagama pokušavala da shvate o čemu se govori. I shvatih. Kako roditelj koji ne zna da uključi računar može da pomogne svom detetu na facebook-u? Da li je na samo na osnovu nečije priče u stanju da razume kako to "čudo" radi?
"Govorim mu ja da ne radi to i to, ali ne znam kako da proverim da li se zaista drži dogovora."
"Radim 10-12 sati dnevno. Kada dođem kući umorna sam, ali moram da kuvam, perem, čistim. Dete mi nešto kuka i slabo ga čujem. Trudim se, ali stvarno ne mogu sve odjednom, a dan je kratak."
Deca k´o deca, obilato koriste nemoć roditelja.
Uočih da ovih dana niko nije pričao o tome zbog čega je srpska porodica baš takva, zašto se roditelji ponašaju kako se ponašaju pa su im deca takva kakva su (i ko je za to kriv).
Nisu ovo dva problema, jedan je. Kako valjano da ga rešimo?
I ponovo shvatih. U svim mukama zaboravismo glavno - pa ljudi smo. Pričajmo i pomozimo jedni drugima. Krenimo iz početka.
Iz duše jedne majke i domaćice,
Doradora
Kad sam bila "mala" često sam sebi govorila da se nikada neću ponašati kao odrasli. Zato sam vodila dnevnik.
Da bih sačuvala od zaborava, sve utiske, lepe i ružne situacije, brižljivo i detaljno sam beležila. Godinama.
Prvi, drugi, treći...dnevnik. Da se ne zaboravi.
Najburniji i najzanimljiviji je bio srednjoškolski. Pravi buntovnik sa "milion razloga".Sećam se da sam se, posmatrajući roditelje, često pitala šta čovekovu dušu može toliko da promeni pa da prestane potpuno da liči na sebe. Mladić i zreo čovek - dve osobe, jedno telo.
U jednom životu - bar dva puta rođeni.
E, nećeš. Mislila sam. Beleži sve, svaki detalj, pokret, mimiku, gest, izgovorenu i neizgovorenu misao, događaj. Ništa ne sme da promakne. I komentariši, bez cenzure. Pa, jednoga dana, kada njih počneš da preoznaješ u sebi, posegni za onim dnevnikom. U njemu su jasna uputstva jedne srednjoškolke, koja je pametno i na vreme razmišljala o svojoj budućnosti, ne dozvoljavajući da ostane bez svoje prve duše. One duše što je bistra krupna oka posmatrala svet.
Mislila sam da jakom voljom čovek može uvek da održava svet u ravnoteži.
Onda sam jednoga dana "odrasla". Moja pisanija su mi se učinila besmislenim i uništila sam ih.
Mnogo godina kasnije, počela sam da prepoznajem svoje roditelje u sebi. Šta da činim? Zaboravljeno.
********************************************************************
Pre nekoliko dana u knjizi koju godinama nisam dotakla, slučajno pronađoh svoj srednjoškolski sastav. Baš sam se obradovala. Odlučih da ga prekucam u svoj novi dnevnik.
Ovako je razmišljala jedna sedamnaestogodišnjakinja:
Biti il` ne biti?
U gomili nabacanih reči koje svjom težinom opterećuju mozak poprilično oslabljen nemilim događajima, još jedna reč značila bi katastrofu.
Šta onda predstavlja survavanje čitavih rečenica? Možda je izlaz u suprotstavljanju, ovom preteškom kamenu, razumom. Vredelo bi pokušati, ali ne treba zanemariti činjenicu da je sve više odnih koji život opterećuju glupostima. Svaka reč "nesrećne" majke i njenog bednog potrčka i moralnog samoubice, sposobnog jedino da drhti pred stvarnošču i oplakuje besmisao pred kojim se nalazi, predstavlja kap vode koja lagano udara u teme. Kada padne hiljadita, mozak je nesposoban da funkcioniše.
Ne ubija samo to . Niz haotičnih rečenica, k`o voz bez voznog reda,juri kroz lobanju i svakog trenutka željno očekuje sjedinjavanje sa gomilom
Biti il` ne biti?
Voleti il` ne voleti?
Ubiti il` ne ubiti?
Osvetiti il` trpeti sramotu?
Živeti il` umreti?
Biti lud il` glumiti?
...i tako do u beskonačnost.
Pretežak je zadatak Hamletov.
Rezultat:
Biti.
Voleti.
Ubiti.
Osvetiti.
Živeti.
... i tako do u beskonačnost.
*******************************************************************
Pisan je na zadatu temu nakon analize "Hamleta".
Detinjasto.
Ali, neka. Da se ne zaboravi.
Doradora
| « | Novembar 2010 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | |||||
- Oktobar 2012 [1]
- Mart 2012 [1]
- Januar 2012 [1]
- Jun 2011 [1]
- April 2011 [1]
- Mart 2011 [6]
- Februar 2011 [2]
- Decembar 2010 [2]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [7]
- Septembar 2010 [10]
- Avgust 2010 [9]
