O višemesečnom uzaludnom slanju molbi za posao već sam pisala u prethodnom postu.
Međutim, u ponedeljak, sasvim neočekivano, desilo se čudo. Primila sam telefonski poziv od jedne domaće kompanije. Pozvana sam na razgovor.
Dosadašnja iskustva sa razgovora za posao, uglavnom su bila negativna. Ustaljene procedure i strogo poštovanje normi. Prvo, testiranja, testiranja, testiranja...zatim intervju prema unapred utvrđenim pitanjima. Šablon.
A, gde sam tu ja? Nikada do sada nisam saznala tačne rezultate testova, niti utiske sa intervjua. Šta o meni misle? Ne znam kako vi, ali ja uvek kažem ono što mislim.
Znam. Ko o čemu, baba o uštipcima.
Ali, kao što kompanije na osnovu razgovora stvaraju mišljenje o kandidatima, tako i mi, kandidati, stvaramo mišljenje o kompaniji.
Kada steknete utisak da umesto čoveka, suprotno od vas sedi drvo, jasno vam je da od posla nema ništa. Nameće vam se i zaključak da u tom preduzeću ljudi obavljaju zadatke zato što MORAJU, a ne zato što žele. Verovatno je i timski rad na niskom nivou, što opet navodi na pomisao da se radi o preduzeću koje nije fleksibilno i u kom su bitne samo formalnosti. Ukoliko je pretpostavka tačna, neminovni su stres, niski rezultati rada i opšte nezadovoljstvo u kolektivu. Zapravo, predstavnik preduzeća sa kojim razgovarate, verovatno nije svestan kakvu sliku daje o svojoj kompaniji. I, eto. U trenutku ste i vi saznali o suprotnoj strani više nego što ste očekivali.
Bez obzira koliko vam je posao u određenom momentu potreban, sigurno je da ne želite da ga započnete tamo gde su veliki izgledi da će se vrlo brzo i završiti.
Kada se suočite sa "strašnom alom" sa suprotne strane, sve pripreme i sva čitanja o ponašanju na intervjuu padaju u vodu. Mehanički odgovarate na suvisla pitanja i mesto napuštate nezadovoljni. Niste uspeli da se predstavite u pravom svetlu.
Da se vratim na svež utisak.
Juče odoh na zakazan razgovor. Vodeći se dosadašnjim iskustvima, nisam očekivala ništa posebno. Čak sam u jednom momentu pomislila da idem samo zato da me kasnije ne bi grizla savest. Na moje veliko zaprepašćenje, zaista sam imala razgovor za posao.
Inervju je tekao spontano. Prvo mi je predstavljena kompanija i opisano radno mesto za koje sam konkurisala. Iskreno, ovo se veoma retko dešava. Uglavnom razgovori počinju bez uvoda i rečenicom: "Recite nešto o sebi..." .
Objasnili su mi da su me na razgovor pozvali zato što su im moja dosadašnja radna iskustva zanimljiva i uklapaju se u profil traženog radnika (
). I ovo je veoma retko. Uglavnom stičem utisak da sam tu samo zato da bih popunila broj ispitanih.
Zatim smo razgovarali o odnosima kompanija-zaposleni.
Ostatak intervjua protekao je na engleskom jeziku. Sve vreme sam opušteno i sasvim lepo mogla da iskažem svoje mišljenje na temu o kojoj smo razgovarali.
Konačno sam bila zadovoljna svojim predstavljanjem. O ishodu ću biti obaveštena u roku od 7 dana, ali nebitno. Ponovo se posle dužeg vremena osećam kao čovek.
Bez obzira što trenutno ne radim, saznala sam veoma bitan detalj za očuvanje samopouzdanja - ipak imam "tržišnu" vrednost.
Nakon lepog iskustva, čovek se uvek oseća bolje i upravo taj momenat životu povećava vrednost.
Shvatih, da i u ovim kriznim vremenima, postoje ljudi i kompanije koje vode računa o kvalitetnoj komunikaciji.
Sve što je dobro i lepo, daje nadu.
Doradora
U eri elektronskog prenosa podataka sve je lepše, brže, vidljivije?! Trebalo bi da je tako. Ali nije baš uvek.
Koliko puta vam se desilo da pošaljete e-mail misleći da ćete odgovor na postavljeno pitanje, žalbu, molbu, zahtev...dobiti u željenom roku - možda čak i danas?
Prolaze sati, dani, meseci - odgovora nema. Pomislite - zaista neozbiljno, i nastavite život dalje.
Onda shvatite kako se ovakve stvari dešavaju veoma često. Ponovo počenete da razmišljate. Ovoga puta o sebi. Možda sam navalentan, možda nisam definisao problem kako treba, možda ...
A da li je moguće da nikada niko nije pročitao pismo koje sam poslao? Kako to da utvrdim?
Prethodna rečenica me je podsetila na slanje pisama omiljenom pevaču, koji zbog prevelikog broja obožavateljki, na kraju ne odgovori ni jednoj.
Ponovo ću problem ilustrovati sopstvenim iskustvom, ali naravno, ne bih volela da zvuči kao govor mržnje. Jednostavno, mislim da je iznošenje ličnog iskustva najefiksniji način ukazivanja na problem tj. tako ga je najlakše prezentovati.
Od 82 poslata mail-a (molbe za posao) od januara 2010, odgovor sam dobila samo na jedan. Doduše, odgovor je stigao redovnom poštom, preporučeno, ali je za svaku pohvalu.
U ostalim slučajevima, zbog toga što nisam imala povratnu informaciju, morala sam da pretpostavljam reakcije druge strane.
U svim situacijama postavljala sam sebe kao centar problema, što, uostalom, čini većina nezaposlenih koja ostane bez povratne informacije. Zbog nedobijenog odgovora, postajete nesigurniji, sumnjičavi, dezorjentisani, ne znate šta dalje da činite kako bi se (egzistencijalni) problem rešio - da li da se dokvalifikujem, prekvalifikujem, pristanem na nižu poziciju...
Tema ovog posta je, međutim, uprkos mogućnostima novih tehnologija, nedostatak kvalitetne dvosmerne komunikacije putem e-mail kanala, tj. one komunikacije u kojoj obe strane (za prenos informacije su potrebne dve strane) dobijaju potreban skup podataka na osnovu kog mogu dalje da delaju.Šta može da se desi kada oni izostanu?
Analizirajući dalje ove situacije jednosmerne komunikacije, došla sam do vrlo zanimljivih zaključaka.
Npr. na sajtovima koji se bave oglašavanjem slobodnih radnih mesta, često se mogu videti podaci o broju poseta nekog konkursa. U poslednje vreme za sekretarske poslove u većim gradovima se interesuje i nekoliko hiljada kandidata.
Čisto sumnjam da su oni koji su se odlučili da konkurišu a nisu primljeni, dobili obaveštenje o tome.
U podnožju konkursa uglavnom stoji fraza:Biće kontaktirani samo kandidati koji uđu u uži izbor.
Usta začepljena, posao završen. A ja još uvek ne znam da li je neko uopšte pogledao moju molbu.
Verujem da je nemoguće pojedinačno odgovoriti svakom kandidatu, ali slanje cirkularnog pisma, ostavlja mnogo bolji utisak o poslodavcu. Ovakvu mogućnost pružaju programi za prijem i slanje elektronske pošte i ne oduzima mongo vremena. Potrebno je samo biti dobro organizovan.
Ako to i dalje predstavlja problem, što onda uopšte raspisivati konkurs. Uvek u našoj okolini postoji bar nekoliko ljudi koji bi dobro obavljali poverene radne zadatka. ako ne znamo zanjih, postoji neko ko zna.
Konkurs pro forme - po meni, bolje da ne postoji. Formalnost ove vrste povlači za sobom, dalje, pitanja o potrebi postojanja oglašivačkih prostora za zapošljavanje.
Ako poslodavac traži, a potencijalni radnik nema kvalitetnu povratnu informaciju šta je i da li je dobro ponudio, onda je posao jalov.
Često u poslednje vreme, od nezaposlenih prijatelja i poznanika (a verujem da je ovakvo mišljenje mnogo rasprostranjenije), čujem komentare kako se bez dobre "veze" nemoguće zaposliti, kako oglasi za posao na raznim sajtovima ničemu ne služe, uzaludno je slati molbe i slično. Čemu onda postoje?
Pretpostavila sam i da dobar deo kandidata koristi usluge ili proizvode preduzeća u kom bi želelo da radi. Neozbiljno i nesavesno ponašanje dovode do gubitka klijenata, a u današnjim uslovima ostati bez nekoliko stotina, a kamoli hiljada potrošača, nije mala stvar.
I sama sam bila svedok neposlovne politike preduzeća u kojima se zadaci selekcije kandidata poveravaju sekretaricama, koje naravno, zbog drugih obaveza, često nisu u stanju da pregledaju pristiglu poštu, pa, samim tim, ne mogu da naprave kvalitetan izbor (za šta uglavnom i nisu stručne). Ako je situacije u velikim preduzećim drugačija i organizovanija, zašto onda zaposleni u ljudskim resursima, čiji je posao da brinu o kadru (potencijalnom i postojećem), čine istu grešku kao i sekretarice u malim? Naravno, čast izuzecima. Postoje i unašem društvu.
Kako dobiti odgovore na pitanja:
Ako nisam kvalitetan, zbog čega nisam?
Ko je bolji od mene i zbog čega?
Da li me uopšte vidite (čujete)?
Želim ovo da znam jer želim da budem bolji, konkurentniji - tako će biti bolje svima. Moći ćemo da napredujemo.
E-mail sam namerno navela kao kanal komunikacije koji bi trebao, a ne funkcioniše. On je dovoljno dugo prisutan i na našim prostorima. Valjda smo se navikli.
P.S. Zanimljivo je da, kada pošaljem preporučeno pismo redovnom poštom, uglavnom dobijem odgovor. Izgleda da se to čita!
Eto, načeh više pitanja.
problem dvosmerne komunikacie, nezaposlenost, poslovnost, ljudski resursi
Svašta nešto i ništa. Ali, tako mi došlo danas.
Napisah i dramu.
..................................................................................................
MONOLOG JEDNOG PROSEČNOG KORISNIKA EMAIL-a U SRBIJI (drama jednočinka u formi monologa,nastala na osnovu pretpostavki koje bi se dobrom anketom, verovatno, utvrdile kao istina)
Poslao sam elektronsko pismo. Brzo je otišlo. Sigurno je brzo i stiglo.
Nema odgovora.
Ni brzog, ni sporog.
Čemu služi ovaj program?
Ma, kad mail ne funkcioniše, kako je onda sa ostalim kanalima komunikacije? Koja im je svrha ako se ne koriste?
Ajmo, golube... Ti si mi jedina uzdanica. Ako sad ne pronađem posao, nikada neću!
...................................................................................................................
Scenario i režija: Doradora
Htedoh da pišem o nečem drugom, ali horor predstave koje mi priređuje novosadski Parking servis ovih dana, trenutno zavređuju više pažnje.
Mora je počela pre dve nedelje...
Parkirala sam se na Spensu, poslala sms-om zahtev za plaćanje parkinga, dobila potvrdu da je uplata izvršena i otišla svojim poslom. Kada sam se posle 20-ak minuta vratila na parking - imam šta da vidim. Na automobilu ostavljena doplatna karta. Šta je sad?
Šetam okolo i pokušavam da nađem čiču zaduženog za naplatu parkinga, ne bi li mi objasnio o čemu se radi, ali bez uspeha. Pomislim, možda sam pustila poruku za pogrešnu zonu. Pogledam u mobilni, kad - stigla još jedna poruka: "Uplata br... vam je odbijena, molimo vas da kupite parking kartu ili pokušate ponovo da pošaljete poruku."
Kukuuuu!!!
Šta vredi da ponovo puštam poruku, kada mi je već izdata doplatna. I da li je istina to što piše? Kako da proverim i da li sam uopšte u obavezi da proveravam? Prvo me obaveštavaju jedno, a kasnije drugo...
Istog momenta nazovem Službu za reklamacije i informacije pomenutog Parking servisa i pitam šta da radim. Gospođa mi ljubazno odgovori da se ne nerviram i da uložim molbu za storniranje doplatne karte. Bitno je da imam sačuvanu poruku u kojoj je napisano da je uplata izvršena. Poslušam, i sutradan odnesem otkucanu Molbu u Službu. Molba je, naravno, posle nekoliko dana odbijena. Obrazloženje: parkiranje nije plaćeno ni po jednom osnovu.
Pa, da nisam bila krivo obaveštena, platila bih parking. Uostalom, kojoj poruci da verujem kada su potpuno suprotne.
Ponovo uložim Molbu za storniranje doplatne karte (ovog puta drugostepenoj komisiji), detaljnije objasnim kako je nastao problem, napišem čitko i jasno da nisam imala nameru da izbegnem plaćanje parkinga, međutim i ova je bila odbijena.
Izrevoltirana, pošaljem mail direktoru pomenutog preduzeća i njemu se iskukam za nerazumevanje koje su prema meni pokazali njegovi službenici.
Odgovor nisam dobila (ko zna da li neko u opšte i čita te mail-ove).
Na kraju, pozvah Telenor, čije usluge koristim, da mi provere šta se zapravo desilo. Nakon provere, službenica je utvrdila da tog datuma zaista nije naplaćen parking i da verovatno, pošto sam prvobitno dobila poruku o izvršenom plaćanju, sms servis Parking servisa nije radio kako treba.
Dakle, moram da platim doplatnu kartu u iznosu od 1000,00 dinara zato što Parking servis ima tehničkih problema. E, pa neću!
Njihove usluge MORAM da koristim svakodnevno (jer nemam drugog izbora) i godišnje potrošim između 10-12.000,00 dinara na redovne parking karte.
Poslednjih nekoliko meseci sam platila doplatne karte i zato što:
- Nisam na vreme produžila parkiranje tj. platila sam jednu kartu i nakon 15 minuta od isteka važenja, ponovo pustila sms i platila parkiranje, ali me je na parkingu čekala i doplatna.
- Platila sam parkiranje za pogrešnu zonu - ponovo doplatna
- Poslala poruku za plaćanje parkiranja, odbijena mi je i zaboravila sam da ponovo pošaljem - ponovo doplatna
O.K. U sva tri slučaja sam platila doplatnu kartu jer sam smatrala da je moja krivica što nisam vodila računa, ali da zbog naknadno nastalih tehničkih problema odgovaram - NEĆU!
To je kao kada biste došli u prodavnicu, kupili hleb, platili ga 50 dinara (koliko i košta), a obezbeđenje vas na izlasku vrati do kase, kaže uplata je odbijena, vrati vam novac i zato što niste izvršili uplatu ni po jednom osnovu, morate da platite isti hleb 1.000,00 dinara.
Razumem da su ovakve situacije moguće, ali ne razumem u čemu je moja krivica?
Ako je došlo do nesporazuma, zbog čega mi ne dozvoljavaju da platim samo parking kartu?
Ili možda nisam u pravu?
Naravoučenije koje sam izvukla iz dosadašnih situacija: Kako god okreneš, kriv si. Stajanjem na obeležen parking, već unapred potpisuješ saglasnost za plaćanje doplatne karte.
U svakom slučaju, sve neprijatnosti oko plaćanja parkinga, do sada sam imala zbog plaćanja sms-om, "patentom" koji je novosadski Parking servis prodao i mnogim drugim gradovima u Srbiji.
Pa, sapatnici, srećno!
Doradora
Update (18.03.2011):
Stvari se izgleda ipak kreću u pozitivnom smeru.
Već nekoliko meseci veliki parking iza SPENS-a se ne naplaćuje:)))
Sve pohvale!
U nedelju sam, onako euforična, objavila post o komunikaciji u realnom vremenu, a da pri tom nisam uopšte objasnila šta je tu euforiju izazvalo.
S obzirom da sam već nekoliko puta napominjala da je za mene blog nova igračka i da od nedavno surfovanje po internetu ima potpuno drugačiju dimenziju, otuda i otkrivanje "novih" mogućnosti za on-line komunikaciju izaziva ovakve reakcije.
Ustvari, prvi put sam imala priliku da budem učesnik grupne žive komunikacije na daljinu. Putem stream-a sam pratila predavanja na Blogopen - Socialopen 2010 i istovremeno imala priliku da učestvujem u diskusiji o predavanju koje je u toku.
Em, srećna što ipak mogu da "prisustvujem" događaju, em komuniciram sa ostalim ljudima koji ga prate. Upravo taj momenat me je fascinirao, jer kada nešto pratim uživo, često imam potrebu da komentarišem (što uglavnom izluđuje ljude koji sede pored mene).
Kada je BlogOpen u pitanju, najzanimljiviji mi je bio Ivan Ćosić, debeljuca.com. Nažalost, pre pisanja članka nisam pronašla snimak njegovog izlaganja.
Verujem da će mnogima koji su već odavno "domaći" na webu, ove moje impresije delovati suvislo, ali šta ćeš. Volim svoju radost da delim sa drugima.
Uostalom, svrha bloga je valjda, da iskažemo svoje utiske o nečemu.
Pozdrav, Doradora 
Pre nekoliko minuta se završilo poslednje predavanje na BlogOpen 2010.
Utisak: veoma zanimljiva i poučna izlaganja.
Zabeležila sam komunikaciju u realnom vremenu, koja je u jednom momentu izgledala ovako:
Predavač (levo) izlaže, diskusija(desno) u toku, a ja sve posmatram.
Osećaj: fantastičan!
Utisak o druženju sa blogerima
Pošto sam friška persona u blogerskom svetu i uletela sam u njega izenada i nepripremljena (pre nego što sam počela da pišem i ne sećam se da sam čitala blogove), ovo društveno okruženje ostavilo je na mene izuzetan utisak koji moram da podelim...
Čitajući postove blogera iz mog neposrednog okruženja (mislim na one sa blog.rs) veoma sam se zabavila. Iako su teme i načini pisanja raznoliki, primetila sam da su svi spontani i da ljudi jedva čekaju da se nešto objavi, kako bi mogli da komentarišu - jer komentarisanje = druženje.
Naravno, sadržaj posta određuje pojavu komentara (to što nisu uvek i svi postovi za komentarisanje, ne znači da ih ne treba pisati) ali verujem da makar i ostavljen , obraduje svakog autora.
Moram priznati da je družina veoma vesela i zabavna, što se posebno oseća u Mandrakovom postu Blogerska ekspedicija (volim deseteračku epiku i čim smislim nešto, ostavljam komentar).
Reanimacija
Iako sam blog otvorila pod "moram" i kao zadatak mi je postavljeno pisanje postova o onome što mi je najbliže (otud toliko priče deci i o deci), u poslednje vreme sve češće se "ispovedam" jer mi tako najviše prija. Zato naziv bloga više i nema neko simboličko značenje.
Ustvari, cilj ovog mog današnjeg blebetanja je da kažem da se, nakon višemesečne informativne i komunikativne izolacije, ponovo mrdam. Blog i blogersko okruženje su me reanimirali.
Informacija
I za kraj - svega ovoga, ni druženja ni pisanja, ne bi bilo, da nije brze konekcije. Samo zahvaljujući ADSl-u, ponovo mogu da ćakulam.
komunikacija (za mene a nadam se i za vas)= život
Iz ovoga sledi da je moja duhovna reanimacija postala moguća tek kada su se stvorili tehnički razlozi. Zvuči apsurdno? Mislim da uopšte nisam jedina...
Naravno, kurs iz elektronskog poslovanja mi je i te kako ubrzao povratak, jer ako ne znate šta tražite, džaba posao.
Čitav dan sam razmišljala koliko su nesrećni ljudi koji nemaju računare ili im internet nije dostupan.
Može da priča ko hoće o asocijalnosti koju izazivaju društvene mreže i internet uopšte, o otuđenju čoveka (mislim da je otuđenje počelo mnogo ranije - pojavom prve mašine). Meni je donelo nešto potpuno suprotno - ponovo se osećam živom jer imam mogućnost da se hranim informacijama koliko želim, ali i da ih razmenjujem. Tačnije, veoma se lepo osećam kada čitam, ali svečešće imam potrebu i da nešto kažem.
Zato sam odlučila da napišem ovaj post. Želim da podelim osećanja i utiske sa onima koji ovaj tekst budu pročitali.
Pozdrav svima prisutnima,
Doradora
Iako su rečenice - "Dodaj mi taj registrator!" i "Molim te, dodaj mi taj registrator." - naizgled slične, u suštini prenose potpuno različite poruke. (Dalje)
| « | Oktobar 2010 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | ||||
| 4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
| 11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
| 18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
| 25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |
- Oktobar 2012 [1]
- Mart 2012 [1]
- Januar 2012 [1]
- Jun 2011 [1]
- April 2011 [1]
- Mart 2011 [6]
- Februar 2011 [2]
- Decembar 2010 [2]
- Novembar 2010 [3]
- Oktobar 2010 [7]
- Septembar 2010 [10]
- Avgust 2010 [9]
