Roditeljski sastanak

Komunikacija u budućnosti (razmišljanja jednog dvanaestogodišnjaka)
2012/10/03,20:16

Sve je počelo gradivom iz istorije i događajima koji su obeležili početak novog doba. Pad Vizantijskog carstva, otkriće Amerike i Gutenbergov pronalazak štamparske mašine.

E, taj Gutemberg i njegova mašina  dali su odličan uvod za raspravu o razmeni informacija u budućnosti.

Zahvaljujući Gutembergu - koji je, sem što je ljudima olakšao komunikaciju, svojim pronalaskom dokazao da se ona može obavljati veoma brzo - ljudska vrsta srlja ka propasti. Kako?

Po mišljenju dvanaestogodišnjeg filozofa, Gutemberg je "kriv" i za pronalazak telefona, radija, televizije ...  i na kraju - interneta. Ljudi su se jednostavno pomamili za informacijama i potreba je nekontorlisano rasla, pa su, da bi je zadovoljili, izmišljali raznorazna sredstva za prenos istih.

I tako dođosmo do vremena sadašnjeg. 

Internet - super stvar. Igram igrice, chat-ujem sa drugarima, virim devojčicama u profil, znam uvek pitanja za kontrolni....Brzo, lako i efikasno. Šta ćeš više. U stvari, hoću više. Mrzi me, brate, da kucam i snimam. Smara!

Pa, dobro, šta ti predlažeš?

Ne predlažem, nego mislim neće još dugo ovako. Smaraju se i drugi. Brzo sve to dosadi. Treba nešto novo.

Na koji način ti misliš da se još može komunicirati?

Posle ovoga, jedino mislima. Ekstra! Misliš, a neko ti čita misli. Ne moraš da kucaš, da govoriš, da snimaš, brže igraš igricu...

Ćutanje.

Posle dva minuta pauze...

Ustvari, kad malo bolje razmislim - fuj. Ljudi će totalno oglupeti. Prestaće da čitaju, da uče. Prestaće, bre, da misle. Kako drugačije da sakriju tajne od drugih? A zamisli kad se dvoje zaljube, a ostali im čitaju misli. Katastrofa!!! Sve ide upropast. Kad ljudi nisu mirovali i lepo nastavili da prepisuju, ko im je kriv.Ju, fuj...

 

Posle ovoga, ostala sam zblanuta.

Kud` ode ovo dete? A možda mu razmišljanja i nisu daleko od istine.

Čip u glavu i - teraj.

Wink

Najezda mutanata
2011/04/25,12:08

Verovatno od kada znam za sebe, okupirana sam razmišljanjima o međuljudskim odnosima. Ko je kakav i zbog čega? Šta je ljudski a šta ne? Kako i zbog čega izgubimo sebe? Zašto neko mrzi, zbog čega podlost nadvlada dobrotu?

Nikako da se oslobodim navike da uočavam, analiziram, komentarišem i pokušam da utičem na ponašanje ljudi. Kada ne mogu direktno da se umešam i kažem šta mislim, zapišem (pa obrišem).

Sačuvala sam jednu, ne tako davno napisanu priču i rešila da je podelim sa vama. Mislim da je uskršnji  praznik odlično  vreme za to.

 

Najezda mutanata

 

Evolucija je od čoveka brusila savršeno društveno biće. Svrha je bila da i svet postane savršen. Iako taj proces traje i još uvek mu se ne nazire kraj, konture koje su vidljive obavezuju nas na durgačije društveno delovanje od trenutnog jer, izgleda su mutanti preovladali.

 

Čovek i mutant su pojmovi koji moraju podrobno da se objasne kako bi priča bila potpuno jasna.

 Čovek-biće visokog eovlutivnog ranga

osobine: voli, spretan, odvažan, elokventan, inteligentan, brz, ljubazan i pristupančan, svestan svih životnih lepota koje pokušava da očuva što duži vrenenski period

Ima srce koje zaista kuca, osmeh koji emituje tolinu, radost rado poklanja. Posmartran van društvene ograde, deluje nesalomivo.

Mutant- biće oštećene evolutivne konstrukcije

osobine: svestan svoje sakatosti, društvo posmatra kao povremeno okupljanje radi ostvarivanja aktuelnih interesa (ja tebi ovcu, ti meni televizor...) Srce mu je zakržljalo i postoji tek toliko da pumpa krv, ponekad se smeje, na vrlo je niskom inteletkualnom nivou pa mu ovakav status olakšava obavljanje posla jer emotivnost ne poseduje. Smeje se da bi rastezao i vežbao usne mišiće. Uvek nastupa u grupama. Bitna osobina - lako se transformiše. Lako ubija vatrenim oružjem. Ostale metode eliminacije protivnika, pozajmljuje od polumutanta.

Polumutant-To je čovek koji sa pretvara u mutanta . Što su prvobitne osobine prisutnije, to je transformacija sporija. U svakom slučaju i ovakav oblik ima moć da ubije čoveka. Doduše ne oružjem, ali rečima sigurno. Ovi polumutanti su veoma neprijatni jer izazivaju tešku duševnu bol. Od nje se dugo leči.

Niko sam po sebi nije dovoljno jak da se mentalno i fizički suprotstavi grupi neistomišljenika. Pošto je čovek društveno biće, obaveza tog društva je da onome ko je zaista čovek, pomogne. Pomažući drugima - pomažemo sebi. Uprotivnom jedinka će sama i nezaštićena propadati, biti oglodana od jačih i nestati. Zar to nije najveći ljudski greh?

Ne ubij = ne dozvoli da nestane.

Nisi ti repa bez korena – u savremenom društvu često prepoznavana osobina, koja jasno ukazuje da pojedinac ne mora samostalno da se bori za status i egzistenciju jer ima pomoć u najbližem okruženju. Tako sve postaje lako i dostupno.  Ovo je jedan od krupnih istorijskih kvarova, u kom je došlo do izjednačavanja pripadnosti grupi sa pripadnošću taboru, klanu istomišljenika.

Zdrav, razuman i društveno vaspitan čovek sa izuzetnim profesionalnim i intelektualnim veštinana, a koji u svemu sledi pravila življenja u učvrstom društvenom okruženju – na žalost polako nestaje. Njegovo mesto halapljivo preuzima ovaj drugi sa korenom.

Tako dolazi do raslojavanja većih društvenih zajednica (npr. države) jer se interesi uprošćavaju. Manje grupe opijene postupkom transformacije jedinku koja je do tada bila korisna prvenstveno zahvaljujući osobinama koje poseduje, počinju da odbacuju i sada više ona nema funciju i ostaje nezaštićena. Zbog čega je tako? Materijalni INTERESI U ERI HIPERPRODUKCIJE dominiraju nad duhovnim, a kobljiva ljuska čud (to joj je nedostatak) zarad svog užitka (već je počela da se transformiše) odbiće pomoć nezaštićenoj jedinki koja jedna shvata šta ovakvo delovanje donosi - sigurnu propast svima.

Ratnik sam počinje da se bori sa nemanima jer ga urođeni šizoidni gen i borba za opstanak teraju na delanje. Ako na vreme svati da je borba uzaludna i posrne, preživeće ali će njegov novi dom postati LUDNICA. Ako nastavi, iscrpljen od uzaludnih pokušaja hvatiće da je jedino begstvo iz haosa - prelazak u kosmos, dakle smrt.

 

Što je u državnoj kasi novca manje, incidenti između mutanata i čoveka postaju sve češći.

 

Sukob počinje na sledeći način:

 

Čovekovo najjače oružje su pamet, iskustvo i intuicija.

Uvideo je na jednom projektu mogućnost unapređenja sistema koji će doneti opšte ljudsko dobro. Taj sistem košta, a mutant je uspeo da proceni dobit od takvog projekta.

Počinje rat. Transformisan u čankolisca mutant se opasno približava čoveku. U dužem vremenskom periodu taktički mu poljuljava samopouzdanje, kinji ga, omalovažava, suprotstavlja mu se i čovek polako gubi kontrolu nad razumom. Tada mutant preuzima primat, projekat je njegov, slava njegova, pare u džepu.

Emotivno labilan čovek je postao jer je posedovao veštinu u kojoj mu nije bilo premca, pa emtovno sazrevanje nikada nije dovršeno. Lomi mu se duša i više nije u stanju da dela.

Pouka

Ljudi, ali zaista ljudi, trudite se i ponovo osnivajte društvene grupe. Razmenjujte iskustva i pričajte.  Udruživanjem i druženjem smanjiće se životni problemi i svi ćemo biti srećniji, što je suština života - da ga lepo proživimo. Smejte se. Pomažite slabijima da očvrsnu, saslušajte sagovornika i pokušajte zajednički iznutra da rešite problem. U grupi se sve lakše i brže završava.

 Šta sa mutantima? Ako biljku ne zalivaš, uvenuće. Ne dajte im priliku da opstanu i nestaće.

 

KAKO SAM DOBILA POSAO
2010/12/02,21:02

Sasvim iznenada i neočekivano. Kada sam se najmanje nadala i prestala da razmišljam - posao je stigao.Suprotno svim preporukama i savetima. Zato svim nezaposlenim koji budu čitali ovaj post,toplo preporučujem - opustite se.

Moje traganje za poslom izgledalo je poslednjih meseci skoro isto kao Miloradovo (Mile -Milence):


Ustvari, malo drugačije.

 

Onda je raspisan je konkurs  za poslovnog sekretara u jednom malom privatnom preduzeću . Poslala sam biografiju.

Nedelju dana kasnije sam pozvana na testiranje.

Test se sastojao od:

-5 zadataka u kojima je trebalo izračunati procente....

-Prevođenja sa engleskog na srpski i obrnuto

-Prekucavanja teksta

Mereno je vreme izvršenja svih zadataka.

Zatim sam popunila upitnik koji se sastojao od pitanja vezanih za ostale veštine ali i za lični život.

U međuvremenu je test pregledan i na osnovu rezultata sam pozvana na razgovor kod direktora preduzeća.

Saznala sam da je preko 500 kandidatkinja konkurisalo na to radno mesto.

Preko 50 kandidata je radilo isti test.

Nas 10 je ušlo u uži izbor i pozvane smo na jednodnevni probni rad ( da bi poslodavac mogao da se uveri u istinitost podataka u radnoj biografiji).

Ispunila sam i ovaj uslov.

Zatim je usledila provera kod prethodnog poslodavca (telefonski razgovor u kom je traženo mišljenje o meni).

U postu Razgovor za posao već sam (na osnovu ličnih zapažanja) pisala o problemima u komunikaciji između nezaposlenog i potencijalnog poslodavca.

Takođe sam (na osnovu ličnog iskustva) shvatila da u većini preduzeća u Sbiji ne postoje (za potencijalne kandidate) jasna pravila prilikom selekcije. Bila sam na razgovoru u nekoliko "velikih" preduzeća i ni u jednom nisam prošla proces sličan gore opisanom.

Zbog navedenog, mirne duše mogu reći, da ukoliko ste nezaposleni i nemate adekvatnu "vezu", a životne okolnosti vas ne dovode u vezu sa sa ljudima koji mogu da prepoznaju vaše sposobnosti, spremite se. Pravila u traženju posla ne postoje. Najbitnije je da budete prirodni i da znate šta želite. Možda urodi plodom.

P.S. Danas mi je saopšteno da sam dobila posao. Trka, međutim,  još uvek nije završena...

Doradora Smile


 

 

Cveće, proleće i NIS-ove akcije
2010/11/16,13:33

Da je život cveće i proleće, ne bi nam kraja bilo.

 Pretoplo novembarsko jutro zaludelo i mene, pa na trenutak pomislih da život može, samo kad hoće, da bude cveće i proleće. A onda uđoh u poštu...

Tamo saznadoh mnogo o prodaji NIS-ovih akcija i još štošta,  a da nikog ništa ne pitah.

Čula sam sledeće:

- Zahtev za prodaju pomenutih akcija možete podneti u bilo kojoj pošti

- Pošta će umesto Vas na Berzi prodavati vaše akcije - besplatno

- Potrebno je samo da dostavite ličnu kartu, kažete koliko će te akcija prodavati i po kojoj ceni (može biti i viša i niža od aktuekne cene na Berzi)

-Sklapate Ugovor sa Poštom (verovatno o zastupanju u prodaji), akcije idu na berzu i kada budu prodate (možda kroz nekoliko dana), bićete obavešteni i moći ćete (negde) da preuzmete svoj novac koji će leći na tekući račun (koji ste verovatno otvorili za tu namenu)

Uostalom, i novine su pisale o tome KAKO PRODATI AKCIJE NIS.

Akcije k`o akcije, prodaće se sa nama ili bez nas. Ali slušati glagoljanje šalterske službenice (S) - e, to je neponovljiv doživljaj.

 Pokušaću zato, što verodostojnije da prenesem delove jednog veoma zanimljivog razgovora (bar one delove koje sam zapamtila, a čula sam dobro sve).

Dakle, stojim u redu i čekam da se oslobodi neki od tri šaltera na kojima se vrši plaćanje i prinudno postajem svedok rasprave između šalterske radnice i žene koja želi  da proda svoje akcije.

Klijentkinja (K) je zbunjena, vidno psihički neuravnotežena, ali ne i agresivna. Vadi neke papire iz kese i pokušava da objasni šta želi. Kad, sa one strane šaltera, krik:

S:"Daj ličnu kartu!" 

Zatim, pauza.

Ponovo kričanje. S:" Koliko ćeš akcija da prodaš?".

K:"Sve." 

"Možeš da ih prodaš po kojoj želiš ceni. Po kojoj ćeš?"

"Po bilo kojoj, šta ja znam."

"Pitala sam, po kojoj ceni. Piše ti na papiru (koji je zalepljen na staklu šaltera, prim. autora)!"

K:"Dobro, po toj ceni."

Zatim  službenica ćuti i kuca. Daje nesrećnoj ženi nešto da potpiše i vraća joj ličnu kartu.

K: "A moje pare?"

S:" Dobićeš kada ti prodaju akcije. Sledeći!"

Prilazim šalteru, dajem račune a ona (službenica) nastavlja da mumla:

" Bitno da je ona izvadila svoje papire. Ništa drugo i ne radi nego sedi kod kuće iskuplja papire ..." Onda se okreće koleginici i kao iz topa: "Sledeći pacijent ide kod tebe, ti znaš sa njima" i ne uzima račune koje sam dala na plaćanje. Zbunjeno je gledam i dođe mi da pitam da li sam i ja pacijent.

A onda pomislih: "Moraš živote da ostaneš cveće i proleće. Neću da mi ovde bude kraj."

Ona je nastavila nešto da drobi, ne znam šta, dok je kucala moje račune. Izvukoh se iz kandži službenice-psihoanalitičarke. A vi, "pacijenti", spremite se kada budete prodavali akcije.

Doradora

Razgovor za posao
2010/10/28,08:23

O višemesečnom uzaludnom slanju molbi za posao već sam  pisala u prethodnom postu.

Međutim, u ponedeljak, sasvim neočekivano, desilo se čudo. Primila sam telefonski poziv od jedne domaće kompanije. Pozvana sam na razgovor.

Dosadašnja iskustva sa razgovora za posao, uglavnom su bila negativna. Ustaljene procedure i strogo poštovanje normi. Prvo, testiranja, testiranja, testiranja...zatim intervju prema unapred utvrđenim pitanjima. Šablon.

A, gde sam tu ja? Nikada do sada nisam saznala tačne rezultate testova, niti utiske sa intervjua. Šta o meni misle? Ne znam kako vi, ali ja uvek kažem ono što mislim.

Znam. Ko o čemu, baba o uštipcima.

Ali, kao što kompanije na osnovu razgovora stvaraju mišljenje o kandidatima, tako i mi, kandidati, stvaramo mišljenje o kompaniji.

Kada steknete utisak da umesto čoveka, suprotno od vas sedi drvo, jasno vam je da od posla nema ništa. Nameće vam se i zaključak da u tom preduzeću ljudi obavljaju zadatke zato što MORAJU, a ne zato što žele. Verovatno je i timski rad na niskom nivou, što opet navodi na pomisao da se radi o preduzeću koje nije fleksibilno i u kom su bitne samo formalnosti. Ukoliko je pretpostavka tačna,  neminovni su stres,  niski rezultati rada i opšte nezadovoljstvo u kolektivu. Zapravo, predstavnik preduzeća sa kojim razgovarate, verovatno nije svestan kakvu sliku daje o svojoj kompaniji. I, eto. U trenutku ste i vi saznali o suprotnoj strani više nego što ste očekivali.

Bez obzira koliko vam je posao u određenom momentu potreban,  sigurno je da ne želite da ga započnete  tamo gde su veliki izgledi da će se vrlo brzo i završiti.

Kada se suočite sa "strašnom alom" sa suprotne strane, sve pripreme i sva čitanja o ponašanju na intervjuu padaju u vodu. Mehanički odgovarate na suvisla pitanja i mesto napuštate nezadovoljni. Niste uspeli da se predstavite u pravom svetlu.

Da se vratim na svež utisak.

Juče odoh na zakazan razgovor. Vodeći se dosadašnjim iskustvima, nisam očekivala ništa posebno. Čak sam u jednom momentu pomislila da idem samo zato da me kasnije ne bi grizla savest. Na moje veliko zaprepašćenje, zaista sam imala razgovor za posao.

Inervju je tekao spontano. Prvo mi je predstavljena kompanija i opisano radno mesto za koje sam konkurisala. Iskreno, ovo se veoma retko dešava. Uglavnom razgovori počinju bez uvoda i rečenicom: "Recite nešto o sebi..." .

Objasnili su mi da su me na razgovor pozvali zato što su im moja dosadašnja radna iskustva zanimljiva i uklapaju se u profil traženog radnika (Smile). I ovo je veoma retko. Uglavnom stičem utisak da sam tu samo zato da bih popunila broj ispitanih.

Zatim smo razgovarali o odnosima kompanija-zaposleni.

Ostatak intervjua protekao je na engleskom jeziku. Sve vreme sam opušteno i  sasvim lepo mogla da iskažem svoje mišljenje na temu o kojoj smo razgovarali.

Konačno sam bila zadovoljna svojim predstavljanjem.  O ishodu ću biti obaveštena u roku od 7 dana, ali nebitno. Ponovo se posle dužeg vremena osećam kao čovek.

Bez obzira što trenutno ne radim, saznala sam veoma bitan detalj za očuvanje samopouzdanja - ipak imam "tržišnu" vrednost.

Nakon lepog iskustva, čovek se uvek oseća bolje i  upravo taj momenat životu povećava vrednost.

Shvatih, da i u ovim kriznim vremenima, postoje ljudi i kompanije koje vode računa o kvalitetnoj komunikaciji.

Sve što je dobro i lepo, daje nadu.

Doradora

 

 

 

Pišem ti pismo
2010/10/22,12:54

U eri elektronskog prenosa podataka sve je lepše, brže, vidljivije?! Trebalo bi da je tako. Ali nije baš uvek.

Koliko puta vam se desilo da pošaljete e-mail misleći da ćete odgovor na postavljeno pitanje, žalbu, molbu, zahtev...dobiti u željenom roku - možda čak i danas?

Prolaze sati, dani, meseci - odgovora nema.  Pomislite - zaista neozbiljno, i nastavite život dalje.

Onda shvatite kako se ovakve stvari dešavaju veoma često. Ponovo počenete da razmišljate. Ovoga puta o sebi. Možda sam navalentan, možda nisam definisao problem kako treba, možda ...

A da li je moguće da nikada niko nije pročitao pismo koje sam poslao? Kako to da utvrdim?

Prethodna rečenica me je podsetila na slanje pisama omiljenom pevaču, koji zbog prevelikog broja obožavateljki, na kraju ne odgovori ni jednoj.

Ponovo ću problem ilustrovati sopstvenim iskustvom, ali naravno, ne bih volela da zvuči kao govor mržnje. Jednostavno, mislim da je iznošenje ličnog iskustva najefiksniji način ukazivanja na problem tj. tako ga je najlakše prezentovati.

Od 82 poslata mail-a (molbe za posao)  od januara 2010, odgovor sam dobila samo na jedan. Doduše, odgovor je stigao redovnom poštom, preporučeno, ali je za svaku pohvalu.

U ostalim slučajevima, zbog toga što nisam imala povratnu informaciju, morala sam da pretpostavljam reakcije druge strane.

U svim situacijama postavljala sam sebe kao centar problema, što, uostalom, čini većina nezaposlenih koja ostane bez povratne informacije. Zbog nedobijenog odgovora, postajete nesigurniji, sumnjičavi, dezorjentisani, ne znate šta dalje da činite kako bi se (egzistencijalni) problem rešio - da li da se dokvalifikujem, prekvalifikujem, pristanem na nižu poziciju...

Tema ovog posta je, međutim, uprkos mogućnostima novih tehnologija, nedostatak kvalitetne dvosmerne komunikacije putem e-mail kanala, tj. one komunikacije u kojoj obe strane (za prenos informacije su potrebne dve strane) dobijaju potreban skup podataka na osnovu kog mogu dalje da delaju.

Šta može da se desi kada oni izostanu?

Analizirajući dalje ove situacije jednosmerne komunikacije, došla sam do vrlo zanimljivih zaključaka.
Npr. na sajtovima koji se bave oglašavanjem slobodnih radnih mesta, često se mogu videti podaci o broju poseta nekog konkursa. U poslednje vreme za sekretarske poslove u većim gradovima se interesuje i nekoliko hiljada kandidata.

Čisto sumnjam da su oni koji su se odlučili da konkurišu a nisu primljeni, dobili  obaveštenje o tome.

U podnožju konkursa uglavnom stoji fraza:Biće kontaktirani samo kandidati koji uđu u uži izbor.

Usta začepljena, posao završen. A ja još uvek ne znam da li je neko uopšte pogledao moju molbu.

Verujem da je nemoguće pojedinačno odgovoriti svakom kandidatu, ali slanje cirkularnog pisma, ostavlja mnogo bolji utisak o poslodavcu. Ovakvu mogućnost pružaju  programi za prijem i slanje elektronske pošte i ne oduzima mongo vremena. Potrebno je samo biti dobro organizovan.

Ako to i dalje predstavlja problem, što onda uopšte raspisivati konkurs. Uvek u našoj okolini postoji bar nekoliko ljudi koji bi dobro obavljali poverene radne  zadatka. ako ne znamo zanjih, postoji neko ko zna.

Konkurs pro forme - po meni, bolje da ne postoji. Formalnost ove vrste povlači za sobom, dalje, pitanja o potrebi postojanja oglašivačkih prostora za zapošljavanje. 

Ako poslodavac traži, a potencijalni radnik nema kvalitetnu povratnu informaciju šta je i da li je dobro ponudio, onda je posao jalov.

Često u poslednje vreme, od nezaposlenih prijatelja i poznanika (a verujem da je ovakvo mišljenje mnogo rasprostranjenije), čujem komentare kako se bez dobre "veze" nemoguće zaposliti, kako oglasi za posao na raznim sajtovima  ničemu ne služe, uzaludno je slati molbe i slično. Čemu onda postoje?

Pretpostavila sam i da dobar deo kandidata koristi usluge ili proizvode preduzeća u kom bi želelo da radi. Neozbiljno i nesavesno ponašanje dovode do gubitka klijenata, a u današnjim uslovima ostati bez nekoliko stotina, a kamoli hiljada potrošača, nije mala stvar.

I sama sam bila svedok neposlovne politike preduzeća u kojima se  zadaci selekcije kandidata poveravaju sekretaricama, koje naravno, zbog drugih obaveza, često nisu u stanju da pregledaju pristiglu poštu, pa, samim tim, ne mogu da naprave kvalitetan izbor (za šta uglavnom i nisu stručne). Ako je situacije u velikim preduzećim drugačija i organizovanija, zašto onda zaposleni u ljudskim resursima, čiji je posao da brinu o  kadru (potencijalnom i postojećem), čine istu grešku kao i sekretarice u malim? Naravno, čast izuzecima. Postoje i unašem društvu.

Kako dobiti odgovore na pitanja:

Ako nisam kvalitetan, zbog čega nisam?

Ko je bolji od mene i zbog čega?

Da li me uopšte vidite (čujete)?

Želim ovo da znam jer želim da budem bolji, konkurentniji - tako će biti bolje svima. Moći ćemo da napredujemo.

E-mail sam namerno navela kao kanal komunikacije koji bi trebao, a ne funkcioniše. On je dovoljno dugo prisutan i na našim prostorima. Valjda smo se navikli.

P.S. Zanimljivo je da, kada  pošaljem preporučeno pismo redovnom poštom, uglavnom dobijem odgovor. Izgleda da se to čita!

Eto, načeh više pitanja.

problem dvosmerne komunikacie, nezaposlenost, poslovnost, ljudski resursi

Svašta nešto i ništa. Ali, tako mi došlo danas.

Napisah i dramu.

..................................................................................................

MONOLOG JEDNOG PROSEČNOG KORISNIKA EMAIL-a U SRBIJI (drama jednočinka u formi monologa,nastala na osnovu pretpostavki koje bi se dobrom anketom, verovatno, utvrdile kao istina)

Poslao sam elektronsko pismo. Brzo je otišlo. Sigurno je brzo i stiglo.

Nema odgovora.

Ni brzog, ni sporog.

Čemu služi ovaj program?

Ma, kad mail ne funkcioniše, kako je onda sa ostalim kanalima komunikacije? Koja im je svrha ako se ne koriste?

Ajmo, golube... Ti si mi jedina uzdanica. Ako sad ne pronađem posao, nikada neću!

...................................................................................................................

Scenario i režija: DoradoraWink

 

 

 

 

 

Euforična
2010/10/12,07:56

U nedelju sam, onako euforična, objavila post o komunikaciji u realnom vremenu, a da pri tom nisam uopšte objasnila šta je tu euforiju izazvalo.

S obzirom da sam već nekoliko puta napominjala da je za mene blog nova igračka i da od nedavno surfovanje po internetu  ima potpuno drugačiju dimenziju, otuda  i otkrivanje "novih" mogućnosti za on-line komunikaciju izaziva ovakve reakcije.

Ustvari, prvi put sam imala priliku da budem učesnik grupne žive komunikacije na daljinu. Putem stream-a  sam pratila predavanja na Blogopen - Socialopen 2010 i istovremeno imala priliku da učestvujem u diskusiji o predavanju koje je u toku.

Em, srećna što ipak mogu da "prisustvujem" događaju, em komuniciram sa ostalim ljudima koji ga prate. Upravo taj momenat me je fascinirao, jer kada nešto pratim uživo, često imam potrebu da komentarišem (što uglavnom izluđuje ljude koji sede pored mene).

Kada je BlogOpen u pitanju, najzanimljiviji mi je bio  Ivan Ćosić, debeljuca.com. Nažalost, pre pisanja članka nisam pronašla snimak njegovog izlaganja.

 

Verujem da će mnogima koji su već odavno "domaći" na webu, ove moje impresije delovati suvislo, ali  šta ćeš. Volim svoju radost da delim sa drugima.

Uostalom, svrha bloga je valjda, da iskažemo svoje utiske o nečemu.

Pozdrav, Doradora Sealed

 

 

Komunikacija u realnom vremenu
2010/10/10,15:37

Pre nekoliko minuta se završilo poslednje predavanje na BlogOpen 2010.

Utisak: veoma zanimljiva i poučna izlaganja.

Zabeležila sam komunikaciju u realnom vremenu, koja je u jednom momentu izgledala ovako:

Predavač (levo) izlaže, diskusija(desno) u toku, a ja sve posmatram. 

Osećaj: fantastičan!

Utisak (ove) nedelje
2010/10/08,12:47

Utisak o druženju sa blogerima

Pošto sam friška persona u blogerskom svetu i uletela sam u njega izenada i nepripremljena (pre nego što sam počela da pišem i ne sećam se da sam čitala blogove), ovo društveno okruženje ostavilo je na mene izuzetan utisak koji moram da podelim... 

Čitajući postove blogera iz mog neposrednog okruženja (mislim na one sa blog.rs) veoma sam se zabavila. Iako su teme i načini pisanja raznoliki, primetila sam da su svi spontani i da ljudi jedva čekaju da se nešto objavi, kako bi mogli da komentarišu - jer komentarisanje = druženje.

Naravno, sadržaj posta određuje pojavu komentara (to što nisu uvek i svi postovi za komentarisanje, ne znači da ih ne treba pisati) ali verujem da makar i ostavljen Smile, obraduje svakog autora.

Moram priznati da je družina veoma vesela i zabavna, što se posebno oseća u Mandrakovom postu Blogerska ekspedicija (volim deseteračku epiku i čim smislim nešto, ostavljam komentar).

Reanimacija

Iako sam blog otvorila pod "moram" i kao zadatak mi je postavljeno pisanje postova o onome što mi je najbliže (otud toliko priče deci i o deci), u poslednje vreme sve češće se "ispovedam" jer mi tako najviše prija. Zato naziv bloga više i nema neko simboličko značenje.

Ustvari, cilj ovog mog današnjeg blebetanja je da kažem da se, nakon višemesečne informativne i komunikativne izolacije, ponovo mrdam. Blog i blogersko okruženje su me reanimirali.

Informacija

I za kraj - svega ovoga, ni druženja ni pisanja, ne bi bilo, da nije brze konekcije. Samo zahvaljujući ADSl-u, ponovo mogu da ćakulam.

 komunikacija (za mene a nadam se i za vas)= život

Iz ovoga sledi da je moja duhovna reanimacija postala moguća tek kada su se stvorili tehnički razlozi. Zvuči apsurdno? Mislim da uopšte nisam jedina...

Naravno, kurs iz elektronskog poslovanja mi je i te kako ubrzao povratak, jer ako ne znate šta tražite, džaba posao.

Čitav dan sam razmišljala koliko su nesrećni ljudi koji nemaju računare ili im internet nije dostupan.

Može da priča ko hoće o asocijalnosti koju izazivaju društvene mreže i internet uopšte, o otuđenju čoveka (mislim da je otuđenje počelo mnogo ranije - pojavom prve mašine). Meni je donelo nešto potpuno suprotno - ponovo se osećam živom jer imam mogućnost da se hranim informacijama koliko želim, ali i da ih razmenjujem. Tačnije, veoma se lepo osećam kada čitam, ali svečešće imam potrebu i da nešto kažem.

  Zato sam odlučila da napišem ovaj post. Želim da podelim osećanja i utiske sa onima koji ovaj tekst budu pročitali.

Pozdrav svima prisutnima,

Kiss Doradora

 

 

znati ili imati - pitanje je sad
2010/09/15,11:54

Sinoć, posle 22h, zvoni telefon. Taman sam stigla sa predavanja i nisam se ni raskomotila. Komšinica zove, traži pomoć. Usplahirena, nervozna, ima gomilu neodrađenih izveštaja, a ne zna kako se koristi excel - ni najosnovnije komande.

Odem, mrzovoljna, pokažem joj šta treba i vratim se kući i legnem da spavam. U neko doba, ponovo zvoni telefon (zaboravila sam da ga isključim). Ponovo komšinica. Opet joj nešto nije jasno. Ponovo joj kažem šta treba da radi i zamolim ja da me više ne uznemirava. U poslednja tri meseca, često joj i mnogo stvari nije jasno. Ali!

Žena ima posao. Dobro plaćen i zavidnu funkciju u dobroj firmi. Nema veze što joj ništa nije jasno. A i diploma ima više nego dovoljno. Pa kako ona može da ne zna?

Može, jer je izgleda bitnije imati nego znati.

A evo kako na to gledaju naši susedi:

P.S. Ko mi je kriv što imam znanje a nemam zvanje.

 

Spletkariću paniću
2010/09/09,22:07

A sad malo JA............

Ceo dan nešto razmišljam:šta ljude nagoni da spletkare? Zašto ne mogu lepo, u oči da pogledaju čoveka i kažu mu šta misle? Možda iz straha da se udarac ne vrati?! Možda zato što žele da zadrže lepo mišljenje o sebi...

Hm! Nebitno. Loše maske brzo padnu. A i nisu, brate, za svakoga. I sa maskom se treba znati nositi. I naravno,odabrati pravu. 

Reći čoveku da je dvorska luda, ustvari je kompliment, jer dvorske su lude najpametnije glave na dvoru. Pa kako onda okarakterisati snishodljivost i spletkarenje?

Nebitno. U svakom slučaju, jadno.

Ali, dosta o tom. Previše piskaranja, i neko će pomisliti da mi je stalo.

Život je toliko lep da ga je greh skrnaviti besmislicama,

Wink Doradora

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu