Roditeljski sastanak

Utisak o druženju sa blogerima

Pošto sam friška persona u blogerskom svetu i uletela sam u njega izenada i nepripremljena (pre nego što sam počela da pišem i ne sećam se da sam čitala blogove), ovo društveno okruženje ostavilo je na mene izuzetan utisak koji moram da podelim... 

Čitajući postove blogera iz mog neposrednog okruženja (mislim na one sa blog.rs) veoma sam se zabavila. Iako su teme i načini pisanja raznoliki, primetila sam da su svi spontani i da ljudi jedva čekaju da se nešto objavi, kako bi mogli da komentarišu - jer komentarisanje = druženje.

Naravno, sadržaj posta određuje pojavu komentara (to što nisu uvek i svi postovi za komentarisanje, ne znači da ih ne treba pisati) ali verujem da makar i ostavljen , obraduje svakog autora.

Moram priznati da je družina veoma vesela i zabavna, što se posebno oseća u Mandrakovom postu Blogerska ekspedicija (volim deseteračku epiku i čim smislim nešto, ostavljam komentar).

Reanimacija

Iako sam blog otvorila pod "moram" i kao zadatak mi je postavljeno pisanje postova o onome što mi je najbliže (otud toliko priče deci i o deci), u poslednje vreme sve češće se "ispovedam" jer mi tako najviše prija. Zato naziv bloga više i nema neko simboličko značenje.

Ustvari, cilj ovog mog današnjeg blebetanja je da kažem da se, nakon višemesečne informativne i komunikativne izolacije, ponovo mrdam. Blog i blogersko okruženje su me reanimirali.

Informacija

I za kraj - svega ovoga, ni druženja ni pisanja, ne bi bilo, da nije brze konekcije. Samo zahvaljujući ADSl-u, ponovo mogu da ćakulam.

 komunikacija (za mene a nadam se i za vas)= život

Iz ovoga sledi da je moja duhovna reanimacija postala moguća tek kada su se stvorili tehnički razlozi. Zvuči apsurdno? Mislim da uopšte nisam jedina...

Naravno, kurs iz elektronskog poslovanja mi je i te kako ubrzao povratak, jer ako ne znate šta tražite, džaba posao.

Čitav dan sam razmišljala koliko su nesrećni ljudi koji nemaju računare ili im internet nije dostupan.

Može da priča ko hoće o asocijalnosti koju izazivaju društvene mreže i internet uopšte, o otuđenju čoveka (mislim da je otuđenje počelo mnogo ranije - pojavom prve mašine). Meni je donelo nešto potpuno suprotno - ponovo se osećam živom jer imam mogućnost da se hranim informacijama koliko želim, ali i da ih razmenjujem. Tačnije, veoma se lepo osećam kada čitam, ali svečešće imam potrebu i da nešto kažem.

  Zato sam odlučila da napišem ovaj post. Želim da podelim osećanja i utiske sa onima koji ovaj tekst budu pročitali.

Pozdrav svima prisutnima,

Doradora

• Oktobar 2012 [1]
• Mart 2012 [1]
• Januar 2012 [1]
• Jun 2011 [1]
• April 2011 [1]
• Mart 2011 [6]
• Februar 2011 [2]
• Decembar 2010 [2]
• Novembar 2010 [3]
• Oktobar 2010 [7]
• Septembar 2010 [10]
• Avgust 2010 [9]

• Komunikacija [11] 
• Učionica [9] 
• Dečja soba [4] 
• Generalna [10] 
• Zagorela šerpa [1] 
• Roditeljski kutak [6] 
• Razbij brigu [2] 
• Pokret! [1] 

• Komunikacija u budućnosti (razmišljanja jednog dvanaestogodišnjaka)
• Lektira i literatura
• Nešto sasvim lično
• Ćirilica i latinica
• Najezda mutanata
• Iz prašnjave fioke
• Za veliku decu
• S obzirom ili bez
• Hekleraj
• Mali veliki kuvari

• Nenad Gačević
• Dejana Govedarica
• Jelena Štakić
• Nataša Radman
• Sabina Grubač
• Draženka Brkić
• Lidija Dominić
• Miša Ambrusov
• Smiljana Mihajlović
• Darko Mandić
• Marina Dajić
• Nebojša Komnenović
• Slađana Milačić
• Goran Mitričević
• Radmila Pršić
• Lidija Anđelković
• Gordana Gačić
• Marijana Novakovic