Roditeljski sastanak

« Smeh, podsmevanje, ismevanje | Main | Mali veliki kuvari »

Fabrika ljudi
2011/03/01,09:09

Koliko je proizvesti čoveka odgovoran, stresan i složen posao, najbolje znaju oni koji se time bave - roditelji, vaspitači i nastavnici. Međutim, ukoliko su rezultati vašeg napornog rada dobri i vidljivi, sreća je neizmerna.

Kao detetu   ideali su mi bili strastveni čitaoci, poliglote, tajni agenti, "ludi" naučnici, lekari koji spasavaju "otpisane" ljude. Želela sam da budem neko ko svojom posvećenošću poslu može da promeni svet. Za ovakvo poimanje života zaslužni su odrasli sa kojima sam rasla, a njih je bilo dosta.

U velikoj zajednici dete može da razvije veliki broj interesovanja jer svaki uticaj odraslog ostavlja trag. Naravno da takvo okruženje ima i mane. Roditeljski autoritet slabi a ponekad i nestaje kada deca mogu da biraju koga će da oponašaju.

U mom slučaju, rezultat pomenutog vaspitanja je bila opsednutost poslom jer sam celog života učena da budem vredna i odgovorna. Uspeh će doći sam po sebi.

Kada sam osnovala porodicu, shodno naučenom, mislila sam da je dovoljno da budem vredna i radna i da zarađujem novac, pa sam poslu posvećivala 12-15 sati dnevno, a kada bih došla kući trudila sam se da ispunim sve obaveze - skuvam, počistim, opeglam. Legala sam kasno i ustajala rano. Divila sam se sebi što uspevam ono što većina mojih prijateljica ne može - da budem hobotnica. Dečica su za to vreme rasla. Ćerka je često uz mene uzimala krpu u ruke i brisala prašinu. Dok je "spremala" sa mnom, pričala bi kako je provela dan. Ponekad sam je čula, ponekad ne. To je trajalo nekoliko godina.

Onda se jednoga dana, neočekivano, desio preokret koji će mi u potpunosti promeniti život. Bez ikakvog objašnjivog razloga, ustala sam umorna. Nisam više mogla ništa da radim. Osećaj se ponovio i narednih nekoliko dana. Zatim sam dala otkaz. Počela sam intenzivno da razmišljam kako je do toga došlo i gde sam napravila grešku. Najzad sam shvatila. Nijedan čovek nije Bog. Najvažnije je odrediti prioritete.

Jedan moj profesor je govorio da je najvažnija uloga žene stvaranje novog mikrokosmosa u sebi. Verujem da je svaka žena na planeti toga svesna. Dakle, moj  najvažniji posao je posao majke. Svi ostali su samo u službi prvog. Ako mogu da se uklope i zauzmu neko naredno mesto, dobro je. Ako ne, više mesta će ostati za prvi.

Centar moga sveta su moja deca. Godinama ih svakodnevno pažljivo oblikujem i već na njima uočavam konture osoba kakve sam želela da postanu. Posebnu pažnju privlače mi njihove oči. Kada te male zbunjene oči počnu da se šire u beskraj dajući vam do znanja da shvataju vaše životne poruke i da saznaju, život nema cenu. Postajete sveni da stvarate ono što je jednom čoveku najvažnije - drugog čoveka.

Tako i dalje negujem naviku iz detinjstva - posvećenost. Ovoga puta onu pravu.

Deca se rađaju bez iskustva i znanja. Kakvi će ljudi postati zavisi od okruženja - malih i velikih radnika koji ih proizvode u "Fabrici ljudi". Kao i u svakom poslu, rezultati zavise od angažovanosti i posvećenosti radu. Nevolja je što su ishodi nisu odmah vidljivi, pa ako pažljivo ne analizirate svaki svoj postupak tokom ovog dugotrajnog procesa, može da se desi da dobijete rezultat suprotan očekivanom.

Naravoučenije: Koliko god jurili za novcem, slavom, dobrom karijerom i pokušali da uhvatimo zrno moći, ništa od navedenog ne daje smisao životu koliko uspešno stvaranje empatičnog, snalažljivog, društvenog, svestranog čoveka. Uspeh deteta kom se posvetimo je mnogo veći od ličnog, jer godine iskustva koje smo sticali spotičući se, ugrađene su kao gotov proizvod u drugo biće. Tako mu, pružajući zdrave temelje,  pomažemo da nastavi da se upotpunjuje.

Za kraj jedna dirljiva pesmica koja se vrtela i ovih meseci na Youtube i facebook-u:

 

 WinkDoradora

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu